• Rak dojke je izlečiva bolest: što se ranije otkrije to je veċa šansa za izlečenjem.
• Sve sumnjive pojave u dojci zahtevaju NEODLOŽAN odlazak lekaru u cilju pravovremene
dijagnostike.

• lečenje raka dojke zavisi od stadijuma u kojem se dijagnostikuje i podrazumeva kombinaciju operativnog zahvata,
zračne terapije i sistemske terapije (hemio-, hormono-, biološka terapija) u različitom rasporedu;
• svaka onkološka terapija izaziva neželjene efekte koji se mogu uspešno prevenirati i lečiti primenom mera
suportivne terapije, a ne primenom alternativnih preparata bez dokaza njihove efikasnosti u tom cilju;
• lečenje simptoma odmakle bolesti palijativnom terapijom pre svega primena opioidnih lekova u lečenju jakog
kancerskog bola, veoma je važno, jer se time značajno poboljšava kvalitet života i, ako je indikovana onkološka
terapija, omoguċava njeno lakše podnošenje.

• rak dojke u trudnoċi izgleda da ne ošteċuje plod;
• primena hemiotearpije u drugom i treċem trimestru ne ošteċuje plod (pokazano je da posteljica predstavlja barijeru
za mnoge lekove uključujuċi i citotoksične lekove);
• trudnoċa ne utiče na preižvljavanje zdravih žena lečenih zbog raka dojke dijagnostikovanim pre trudnoċe;
• dojenje treba prekidati samo ako porodilji predstoji opracija dojke ili primena sistemske terapije.

Uticaj turdnoċe na rak dojke posmatra se sa tri aspekta. Prvi, trudnoċa kao faktor rizika za nastanak karcinoma dojke; drugi, dijagnoza raka dojke u trudnice ili porodilje, kada postoje posebne procedure za dijagnostiku i lečenje bolesti i treċi, trudnoċa u zdrave žene sa dijagnozom raka dojke ranije lečene zbog bolesti koja je dijagnostikovana u ranom stadijumu.

Žene koje nisu rađale ili koje su se prvi put porodile posle 30. godine imaju 1,5 do 2 x veċi rizik od oboljevanja od raka dojke u odnosu na žene koje su se prvi put porodile do 18. godine. Uzimajuċi u obzir da je incidenca raka dojke u žena u reproduktivnom dobu relativno mala (prema američkim SEER podacima rak dojke se dijagnsotikuje u 1,8% žena do 35. godine i u 9.6% žena između 35. i 44. godine života) i ovaj protektivni efekat trudnoċe je relativno mali.

Dijagnoza raka dojke u trudnoċi i periodu posle porođaja (puerperijum) naročito je delikatna jer se tumor u dojci, koja je prirodno u tom periodu jedra i često podložna mastitisima, teško otkriva i kliničkim i mamografskim ili UZ (ultra-zvučni) pregledom. Što se dijagnostike tiče, bezbedno može da se uradi UZ dojki i mamografija, u cilju otkrivanja verovatne prirode promene u dojci, a za procenu proširenosti bolesti van dojke, mogu da se urade rtg pluċa, UZ stomaka i, ako je to neophpsno MR pregled koštanog sistema (kičme) bez kontrasta, ili scintigrafija skeleta ako MR pregled ne može da se uradi. Svi radiografski pregledi se rade uz zaštitu ploda.

Lečenje trudnice sa rakom doke zavisi od stadijuma bolesti u kojem se dijagnostikuje bolest i od starosti trudnoċe, ali principi lečenja raka dojke jednaki su kao i kod žene koja nije turdna. U ranom stadijumu bolesti može bezbedno da se uradi operacija dojke (odstranjenje cele dojke, što se zove masketomija) ili odstranjenje dela dojke sa tumorom (parcijalna resekcija dojke), uz odstranjivanje limfnih čvorova iz istostrane pazušne jame. Nakon pregleda pod mikroskopom patolog daje osnovne prognostičke parametre (vrsta, veličina i gradus tumora, broj limfnih čvorova u koje su se tumorske ċelije proširile, sadržaj estrogenih i progesteronskih receptora (ER/PR) i HER2). Na osnovu ovih parametara procenjuje se rizik od ponovne pojave bolesti (relaps) i optimalna adjuvantna terapija koja se preporučje u nastavku lečenja sa ciljem da se smanji postojeċi rizik. Primena hemioterapije je bezbedna u drugom i treċem trimestru trudnoċe, iako su opisani slučajevi prevremenog porođaja i rađanja dece sa malom težinom. Najefikasniji lekovi u lečenju raka dojke, kao što su doksorubicin (u kombinacji sa ciklofosfamidom) i taksani (paklitaksel i docetaksel) mogu se primeniti u trudnoċi. Danas se smatra da porođaj treba planirati u terminu, od 37. nedelje, što znači da hemioterapiju ne treba davati posle 35. nedelje trudnoċe. Hormonska i biološka (trastuzumab) terapija nisu indikovane u trudnoċi, a postoperativnu zračnu tearpiju treba odložiti za period posle porođaja. Lečenje lokalno odmaklog i metastatskog karcinoma dojke dijagnostikovanom posle ulaska u drugi trimestar, leči se primenom hemioterapije, dok se primena palijativne zračne terapije primenjuje sa velikim oprezom samo ako je neophodna, zbog opasnosti od ošteċenja ploda. Kod žena dijagnostikovanih u 3. stadijumu bolesti, operacija se najčešċe radi nakon završene hemioterapije posle porođaja, a nakon toga se sprovodi i zračna terapija. Laktacija se prekida kod svih žena kojima predstoji operacija ili primena hemioterapije (neki liposolubilni lekovi, kao što je paklitaksel, izlučuje se u mleku).

Prema današnjim stavovima kod veċine trudnica kojima se dijagnostikuje rak dojke, trudnoċu ne treba prerano prekidati. Moguċi izuzeci su dijagnoza metastatskog raka dojke u prvom trimestru trudnoċe kada odluku o eventualnom prekidu trudnoċe treba doneti zajedno sa ženom i članovima njene porodice.

Poseban problem je trudnoċa posle lečenja raka dojke u ranom stadijumu bolesti, kada je primarni terapijski cilj izlečenje. Prirodno je da su mlade žene zainteresovane za rađanje nakon završenog lečenja.

Danas je definitivno potvrđeno da trudnoċa ne pogoršava rizike od ponovne pojave raka dojke, čak i kod žena koje su ranije lečile tzv. hormon-receptor pozitivni rak dojke. Takođe, nije primeċeno da kod ovih žena postoji veċa učestalost pojave poremeċaja tokom trudnoċe, komplikacija tokom porođaja ili ošteċenja ploda. Dojenje se preporučuje kod ovih žena. Ono što predstavlja problem kod mladih žena koje žele trudnoċu, a kojima predstoji lečenje adjuvantnom hemioterapijom jeste uticaj terapije na fertilnu funkciju jajnika (sposoblnost jajnika da stvori jajnu ċeliju iz koje, posle oplodnje, može da se stvori beba). Što je žena koja se izlaže dejstvu hemioterapije mlađa, to je i štetno dejstvo terapija na jajnik manje.

Lečenje karcinoma dojke obuhvata primenu:
1. onkološke terapije sa ciljem da se uzročno deluje na tumor: da se tumor smanji ili potpuno nestane, ako se lečenje sprovodi u odmakloj fazi bolesti ili da se smanje rizici od ponovne pojave tumora (relaps bolesti), ako se tumor otkrije u ranom stadijumu bolesti i
2. suportivne terapije čiji je cilj da izađe u susret potrebama obolelih od malignih bolesti i članovima njihove uže porodice da se suoče sa svim problemima koje donosi saznanje o dijagnozi i prognozi bolesti, tegobama koje uzrokuje napredovanje maligne bolesti, ali i sa neželjenim efektima onkološke terapije.

ONKOLOŠKA TERAPIJA RAKA DOJKE
Terapijski pristup onkološkog lečenja zavisi od stadijuma u kojem se karcinom dojke otkriva. Najvažnije je dijagnostikovati bolest u ranim stadijumima kada je moguċe operacijom odstraniti tumor u dojci i otkloniti pripadajuċe (regionalne) limfne čvorove u pazušnoj jami. Operacija podrazumeva otklanjanje cele dojke (mastektomija) ili samo dela dojke sa tumorom i njegovom okolinom (parcijalna resekcija dojke) i odstranjivanje limfnih čvorova iz istostrane pazušne jame. Postoji moguċnost da se posle odstranjenja cele dojke učini rekonstrukcija dojke plastičnom operacijom bilo ugradjom silikonske proteze ili kožno-mišiċnim transplantatima uzetim sa drugog dela tela (leđni, trbušni mišiċ, itd). Uprkos tome što se operacijom odstranjuje tumor i svi limfni čvorovi u kojima mogu biti prisutne tumorske ċelije, uvek postoji izvestan rizik, manji ili veċi, da se bolest ponovo pojavi, bilo na mestu odstranjenog tumora (lokalni recidiv) ili u nekom udaljenom organu, najčešċe u kostima, jetri i pluċima (metastaze). Zbog toga se kod nekih žena nakon operacije sprovodi zračna terapija predela operisane dojke i regionalnih limfnih čvorova da bi se smanjio rizik od pojave lokalnog recidiva.

Takođe, veċina operisanih žena posle operacije prima tzv. adjuvantnu sistemsku terapiju koja podrazumeva primenu hemioterapije, hormonske terapije, biološke (engl. targeted) terapije ili kombinaciju ove tri vrste terapije sa ciljem da se smanji rizik od ponovne pojave bolesti u udaljenim organima. Koja ċe se vrsta sistemske adjuvantne terapije preporučiti zavisi pre svega od biologije tumora (statusa hormonskih receptora i HER2 statusa). Danas se jasno prepoznaje nekoliko tipova karcinoma dojke koji su svrstani u posebne podgrupe prema riziku od relapsa bolesti i, što je važnije, osetljivosti na posebnu vrstu terapije. Tako prepoznajemo:
1. tumore sa pozitivnim ER i/ili PR (oko 70% svih tumora dojke), koji označavaju da pacijentkinje imaju veliku korist od primene hormonske terapije, ali se ona može kombinovati i sa hemiotarpijom, ako za to postoje indikacije;
2. trostruko – negativni (engl. triple-negative) karcinom dojke (10%-15% svih tumora dojke) gde su svi receptori negativni (ER neg/PR neg/HER2 neg), što označava da je terapija izbora u ovih pacijentkinja hemioterapija;
3. HER2 – pozitivni karcinomi dojke (oko 20% svih tumora dojke) označava veliku korist od primene biološke terapije trastuzumab (antitelo usmereno na HER2 molekul) čiji je efekat naročito veliki ako se primenjuje sa hemioterapijom.

Ako je indikovana hemioterapija, najčešċe se primenjuju kombinacije lekova označenih skraċenicom (F)AC koja podrazumeva kombinaciju doksorubicina i ciklofosfamida sa ili bez 5 fluorouracila, a kod nekih žena primenjuju se taksani (paklitaksel ili docetaksel). Postoji više načina kako se ovi lekovi kombinuju (terapijski protokoli). Broj ciklusa hemioterapije posle operacije je ograničen (6-8 ciklusa), a hemioterapija se započinje obično do 2 meseca od operacije. Adjuvantna hormonska terapija podrazumeva smanjenje uticaja estrogena na rast tumorskih ċelija. To se postiže na dva načina:
1. smanjenjem stvaranja estrogena u telu: a) kod premenopauznih žena, koje još uvek imaju redovne menstruacije, primenjuje se tzv. ovarijalna ablacija ozračivanjem ili hirurškim odstranjivanjem jajnika (ovariektmija), što znači da se žena trajno uvodi u menopauzu, ili ovarijalna supresija primenom lekova koji remete regulaciju lučenja estrogena u jajniku, tzv. LH-RH agonisti (potkožne injekcije koje se daju jednom mesečno), što znači da je žena privremeno u menopauzi dok dobija ove lekove i b) kod postmenopauznih žena, koje nemaju menstruaciju, primenjuju se tzv. inhibitori aromataze koji inhibiraju enzim koji pretvara muške polne hormone (testosteron) u ženske polne hormone (estrogen) u masnom i mišiċnom tkivu, jetri, dojci, te na taj način smanjuju količinu estrogena u krvi i drugim tkivima;
2. sprečavanjem vezivanja estrogena za estrogene receptore, kao što je lek tamoksifen, koji istiskuje estrogen iz ove veze i time onemoguċava nepovoljna dejstva estrogena na rast i umnožavanje tumorskih ċelija.
Važno je upamtiti da adjuvantna hormonska terapija traje minimalno 5 godina i da je ne treba prekidati ako se dobro podnosi.

Ako se tumor otkrije u stadijumu 3 onda se prvo primenjuje neoadjuvantna hemioterapija (ređe hormonska terapija) ili, u odabranim slučajevima, zračna terapija ili njihova kombinacija. Operacija se odlaže za kasnije ako se primenom hemioterapije ili zračne terapije postigne smanjenje tumora. Cilj onkološkog lečenja u ranom ili lokalno odmaklom stadijumu bolesti je izlečenje.

Isto tako, ako se bolest dijagnostikuje u trenutku kada se tumor veċ proširio u područja van predela dojke i regionalnih limfnih čvorova (kosti, jetra, pluċa) ili se metastaze jave nakon inicijalnog lečenja u ranom stadijumu bolesti, onda se operacija ne radi, a osnovu lečenja čine hemioterapija, hormonska terapija, biološka terapija ili njihova kombinacija i palijativna zračna terapija (najčešċe bolnih metastaza u kostima). Širenje tumora van područja dojke predstavlja hroničnu fazu bolesti koja se manifestuje naizmeničnim periodima pogoršanja i poboljšanja. Cilj onkološke terapije u ovom stadijumu jeste produžiti preživljavanje uz očuvan kvalitet života.

SUPORTIVNA ONKOLOGIJA Moderni koncept terapijskog pristupa u lečenju malignih bolesti podrazumeva da se istovremeno sa onkološkom terapijom primenjuju mera suportivne onkologije koja se bavi preveniranjem i lečenjem neželjenih efekata onkološke terapije i primenom palijativne terapije usmerene na ublažavanje simptoma osnovne bolesti. Često se kod pacijenata sa metastatskim karcinomom dojke primenjuju i terapija sipmptoma odmakle bolesti, npr. bolovi u kostima zbog širenja tumora i suportivna terapija tokom primene sistemske terapije, npr. primena antiemetika u ciju prevencije mučnine i povraċanja hemioterapije.

Sve onkološke terapijske procedure pored nesumnjive koristi ispoljavaju i neka neželjena dejstva. Tako se posle operacije dojke i istostrane pazušne jame mogu javiti u neposrednom postoperativnom toku nakupljanje tečnosti na mestu operacije, što najčešċe posle nekoliko punkcija prestaje, zatim gubitak oseċaja u predelu operacije, nekad se javljaju bolovi, naročito posle odstranjenja cele dojke, ukočenost ili slaba pokretljivost u ramenom zglobu. Takođe, zbog usporenog oticanja limfe iz ruke dolazi često do oticanja nadlaktice, podlaktice i šake, što češċe nastaje kasnije posle operacije, može biti provocirano nekim fizičkim radom. Isto tako, koža i meka tkiva one ruke sa čije strane je urađena operacija podložniji su infekciji, koja se relativno brzo i uspešno leči primenom antimikrobne terapije, ali posle ovakvih infekcija održava se otok koji se usporeno povlači. Zbog svega toga važno je započeti odgovarajuċu fizikalnu terapiju (u prvom redu vežbe koje treba da obezbede dobar obim pokreta u ramenom zglobu) na vreme, odmah posle operativnog zahvata, naročito ako je rađeno odstranjivanje limfnih čvorova iz pazušne jame.

Hemioterapija takođe dovodi do neželjenih dejstava, najčešċe reverzibilni delimični ili potpuni gubitak kose, pad broja belih krvnih zrnaca, u kom periodu je osoba osetljivija na infekciju, mučnina i povraċanje (danas postoje efikasni lekovi koji su namenjeni sprečavanju pojave ovih tegoba), zatvor ili proliv, bol u ustima sa ili bez pojave ranica u ustima, kožni osip i drugo. Mučnina i povraċanje su neželjeno dejstvo hemioterapije koje najviše uznemirava pacijente i najteže se podnosi. Važno je znati da danas postoje lekovi koji su najefikansiji u prevenciji pojave mučnine i povraċanja. U slučaju da se mučnina ipak pojavi uprkos primenjenim lekovi za prevenciju mučnine i povraċanja, postoje lekovi koji se daju u cilju lečenja ovog neželjenog dejstva. Kod nas postoji dosta alternativnih preparata koji se reklamiraju da uspešno preveniraju ovo neželjen dejstvo, ali mi smatramo da oni nisu efikasni i da ih ne treba uzimati, veċ se treba pridržavati saveta lekara.

Zračna terapija dojke i regionalnih limfnih čvorova se generalno dobro podnosi. Najčešċe neželjeno dejstvo tokom zračenja je manje ili veċe crvenilo kože, ponekad se razviju ošteċenja površnog sloja kože sa vlaženjem, a tkivo dojke bubri. Međutim, nakon 6-8 nedelja od završetka zračne terapije dojke, ovakve promene se uglavnom povlače, a najčešċe zaostane hiperpigmentacija kože. Zbog toga treba primenjuvati kreme u cilju nege kože koja je izložena zračenju, radi ublažavanja simptoma postiradijacionog dermatitisa.

I na kraju, ali ne i najmanje važno, treba pomenuti i psihološku podršku, kao veoma važnu oblast suportivne onkologije. Poželjno je da se ona sprovodi od trenutka postavljanja dijagnoze raka dojke kroz timski rad. Uzimajuċi u obzir da samo saznanje postojanja raka dojke kod svake žene izaziva strahove, koji su prirodna reakcija kada se suočavamo sa nečim nepoznatim, psihološka podrška počinje u ambulanti onkologa koji treba da saopšti ženi bitne podatke vezane za njenu bolest (plan vezan za dijagnostiku i terapiju bolesti). Uloga psihologa obučenog za rad sa obolelima od malignih bolesti, uključujuċi i rak dojke veoma je značajna i njihov rad treba da se nastavi nakon što je žena dobila željene informacije od onkologa. Osim psihologa, u suportivno lečenje treba da se uključi i psihijatar u slučaju pojave depresije koja zahteva primenu lekova, npr antidepresivi. Ovo je naročito važno u periodu praċenja kod žena koje su uspešno završile lečenje ranog stadijuma bolesti, u periodu kada postoje rizici da se bolest ponovo pojavi.

Dakle, lečenje pacijenata sa rakom dojke podrazumeva onkološku i suprotivnu terapiju koje se sprovode od trenutka postavljanja dijagnoze bolesti i ne prekidaju se kroz ceo tok bolesti. Danas na raspolaganju imamo različite vrste terapije s moguċnošċu kombinovanja u različitim fazama bolesti.

Dijagnoza raka dojke postavlja se tako što se odstrani deo tumora (biopsija) ili ceo tumor i, nakon odgovarajuċe obrade tkiva, posmatra pod mikroskopom (patohistološki pregled). Pre nego što se odluči o definitivnoj terapiji potrebno je odrediti stadijum bolesti. To se postiže fizikalnim pregledom i dijagnostičkim procedurama koje veċinom uključuju mamografiju, radiografiju pluċa, radiografiju ili scintigrafiju kostiju, UZ ili CT pregled abdomena, krvnu sliku i biohemijske analize.

Stadijum bolesti se određuje na osnovu toga kolika je veličina tumora u dojci i koliko se tumor proširio u regionalne limfadne čvorove i/ili udaljene organe. Postoje 4 stadijuma bolesti: stadijum 1 i 2, kada postoji samo tumor u dojci koji se nije proširio u reginalne limfne čvorove ili je zahvatio mali broj limfnih čvorova koji mogu da se odstrane. Stadijum 3 predstavlja tzv. lokalno uznapredovali rak dojke, kada je tumor ograničen na dojku i regionalne limfne čvorove, ali su najčešċe zahvaċena koža dojke ili su limfni čvorovi veoma uveċani, tako da se ne mogu bezbedno odstraniti hirurškim putem. Stadijum 4 označava tumor koji je dao metastaze u udaljenim organima (kosti, pluċa, jetra).

Kod nas se biopsija tumora dojke zbog patohistološke dijagnoze uglavnom radi u žena u lokalno odmaklom stadijumu 3 i 4. U slučaju da je bolest dijagnostikovana u ranom stadijumu (stadijum 1 i 2) uobičajeno je da se lečenje otpočne hirurškom intervencijom. To podrazumeva da se tumor izvadi iz dojke dok je pacijentkinja uspavana i preda patologu da pogleda pod mikroskopom. Patolog tada utvrđuje da li se radi o malignoj ili benignoj promeni. Ako se utvrdi da je u pitanju rak dojke, onda se operacija proširuje i uradi se odstranjenje ili cele dojke ili dela dojke oko tumora i vađenje masnog tkiva zajedno sa limfnim čvorovima iz pazušne jame sa iste strane.

Kada se odstrane tumor iz dojke i regionalni limfni čvorovi iz pazušne jame, patolog pod mikroskopom pogleda preparat i određuje histološku vrstu tumora (najčešċi su duktalni i lobularni), osnovne karakteristike tumora i broj limfnih čvorova u kojima su prisutne tumorske ċelije. Na osnovu ovih podataka donosi se odluka da li treba posle operacije primeniti dalje lečenje (postoperativna zračna terapija i tzv. adjuvantna sistemska terapija). Potom se određuje da li su u tumoru prisutni estrogeni i progesteronski receptori i HER-2 (receptor za epidermalni faktor rasta), koji nam govore o tome da li primeniti hormonsku terapiju ili hemioterapiju ili njihovu kombinaciju.

Oko 40% žena dijagnostikovanih u stadijumu 1 i 2 tokom perioda od 10 godina posle primarnog lečenja mogu da dožive ponovnu pojavu bolesti (relaps), ali se relaps bolesti kod malog broja žena može dogodti i posle više od 10 godina od inicijalnog lečenja. Ponovna pojava bolesti podrazumeva pojavu tumora (recidiv) u istoj dojci (ako je urađena poštedna operacija sa odstranjenjem samo dela dojke) ili na mestu gde je bila dojka (grudni koš, ako je odstranjena cela dojka), zatim pojava metastaza u limfnim čvorovima pazušne ili natključne jame sa iste strane kao i pojava metastaza u udaljenim organima. U najveċem broju žena sa relapsom bolesti, relaps se dešava u prvih 5 godina od operacije.

Najčešċi simptom raka dojke je opipljiv čvor u dojci, koji neretko žene same napipaju. Pored toga, drugi znaci koji ukazuju da se razvija tumor u dojci jesu: uveċanje dojke, koje vodi u asimetriju dojki (oko 20% žena ima prirodno asimetrične dojke), crvenilo i zadebljala koža, ponekad koža u vidu „pomorandžine kore”, „mreškanje” kože, uvlačenje bradavice ili krvavi iscedak iz bradavice. Istovremeno, mogu se napipati i uveċani limfni čvorovi u istostranoj pazušnoj jami, ako je došlo do širenja bolesti u regionalne limfne čvorove. Treba imati na umu da nisu svi uveċani limfni čvorovi zahvaċeni metastazama.

Međutim, danas se preporučuju tzv. preventivni pregledi dojki jer postoji moguċnost da se otkrije prisustvo tumora u dojci pre nego što se može napipati. U tu svrhu rade se klinički pregledi dojki od strane lekara, zatim mamografija koja predstavlja rentgenski pregled dojki i, po potrebi, ultrazvučni (UZ) i pregled dojki magnetnom rezonancijom (MR). Takođe, savetuje se da svaka žena jednom mesečno radi samopregled dojki. Kod žena koje imaju menstruaciju, pregled se vrši u drugoj nedelji (7.-10. dana) od započinjanja menstruacije.

Na mamografskom pregledu mogu se uočiti tumori u dojkama ili promene koje se vide kao sitne bele tačkice, a nazivamo ih mikrokalcifikacijama. U odsustvu palpabilnog tumora, procena da li postoji veċa verovatnoċa da se radi o zloċudnoj ili dobroċudnoj promeni u dojci zavisi od izgleda i rasporeda mikrokalcifikacija. U zavisnosti od toga, planiraju se i terapijske intervencije u cilju uzimanja tkiva u kojem postoje mikrokalcifikacije za patohistološku analizu. Mamografija je jedina metoda koja se, na osnovu postojeċih dokaza, smatra efikasnom u otkrivanju ranih stadijuma raka dojke.

Ponekad se radi dopunski UZ pregled dojki na kojem se razlikuju ciste (okrugle ili ovalne šupljine ispunjene tečnim sadržajem) od tzv. solidnih tumora. UZ pregled ima svoje mesto u pregledu dojki sa gustim žlezdanim tkivom gde je mamografija manje osetljiva metoda u otkrivanju tumorskih senki. UZ pregledom se takođe mogu otkriti patološki uveċani limfni čvorovi u pazušnoj ili natključnoj jami i na vratu.

MR pregled dojki je indikovan kada postoje takve promene u dojkama da nismo sigurni o čemu se radi nakon što se urade standardni dijagnostički pregledi. MR pregled isto tako može da nam ukaže da postoji više tumorskih promena u različitim delovima iste dojke, što utiče na planiranje hirurške intervencije.

Najznačajniji faktori rizika za nastanak raka dojke su:
• ženski pol: od svih osoba obolelih od raka dojke, 1% su muškarci;
• životno doba: najveċi broj žena u Srbiji kod kojih se otkrije rak dojke su starosti između 55 i 65 godina;
• pozitivna porodična anamneza za rak dojke u bliskih rođaka (majka, babe po ocu ili majci, rođene sestre, ċerke);
• genetski faktori: 5-10% žena sa dijagnozom raka dojke ima nasledni rak dojke koji se karakteriše prisustvom
promena, koje se nazivaju mutacijama na tzv. BRCA 1 i BRCA 2 genima; ove promene se nasleđuju od oca ili od
majke i nose poveċani rizik od nastanka raka dojke i jajnika tokom celog života (50-85% za rak dojke i 20-40% za
rak jajnika);
• prethodno dijagnostikovan rak dojke: poveċava rizik od nastanka raka dojke u drugoj dojci
(javlja se u manje od 7% žena u 10-godišnjem periodu praċenja);
• proliferativne promene koje se dijagnostikuju histopatološkim pregledom uzorka nakon biopsije sumnjivih promena
u dojci: atipične hiperplazije (benigne promene), LCIS (lobularni karcinom in situ ili lobularna neoplazija) nije rak    dojke ali jeste faktor koji poveċava rizik od nastanka invazivnog karcinoma u istoj ili drugoj dojci;
• gustina žlezdanog tkiva: poveċana gustina žlezdanog tkiva, naročito kod mlađih žena;
• gojaznost: poveċava rizik u žena u menopauzi;
• hormonski faktori: prva menstruacija pre 11. godine (rana menarha) i kasna menopauza (posle 54. godine),
žene koje nisu rađale ili su iznele prvu trudnoċu u kasnijim godinama (posle 30. godine); hormonska supstituciona
terapija koja sadrži estrogen i progesteron u žena nakon ulaska u menopauzu,
• izloženost jonizujuċem zračenju u pubertetu (lečenje limfoma u tom uzrastu zračnom terapijom, pri čemu su u
zračnom polju bile delimično i dojke).

Faktori koji smanjuju rizik od nastanka raka dojke su dojenje i veči broj trudnoċa.

Rak (karcinom) dojke predstavlja zloċudni tumor koji se razvija iz žlezdanog tkiva dojke. Osobina zloċudnog tumora je nekontrolisan rast sa širenjem tumora u okolno tkivo dojke. Takođe, maligne tumorske ċelije imaju sposobnost da se putem limfnih i krvnih sudova šire u regionalne limfne čvorove u pazušnoj i natključnoj jami sa iste strane ili u udaljene organe, kao što su kosti, pluċa i jetra. Tada se kaže da je tumor metastazirao u određene organe. Metastaze takođe imaju osobinu da nekontrolisano rastu i remete normalan rad organa u kojem se razvijaju. Važno je znati da ukoliko se rak dojke otkrije u ranijim stadijumima, utoliko su šanse za izlečenje veċe.

Uloga dojke, osnovnog organa svih sisara kojima pripada i čovek, jeste da stvara mleko (laktacija) u periodu posle porođaja i kasnije u prvim mesecima života bebe. Dojenje je važno za bebu jer se u mleku nalaze sve hranljive materije potrebne za normalan rast i razvoj deteta. Istovremeno u mleku se nalaze supstance koje štite dete od štetnih agenasa, kao što je zaštita od infekcije.

Dojka kao organ počinje da se razvija u devojčica u pubertetu (10. do 12. godine života) kao posledica lučenja nekih hormona u mozgu. Ovi hormoni podstiču jajnike da luče ženske polne hormone estrogen i progesteron, koji su odgovorni za rast i sazrevanje dojke. Hormoni koji se luče tokom menstrualnog ciklusa utiču na dešavanja u dojci, tipično dovodeċi do “bubrenja” tkiva dojke u drugoj nedelji menstrualnog ciklusa, dok pred menstrualno krvarenje dojka “splašnjava”. U periodu posle nastupanja menopauze, kada se jajnici polako smanjuju i prestaju da luče ženske polne hormone, a menstruacije prestaju, tada se i žlezdano tkivo dojke postepeno zamenjuje masnim tkivom, dok se sistem mlečnih kanaliċa održava.

Dojka se sastoji iz kože, potkožnog tkiva i tkiva dojke u užem smislu koji se sastoji iz 15 do 20 delova žlezdanog tkiva (lobulusi) kružno raspoređenih oko bradavice. Iz svakog ovog segmenta žlezdanog tkiva izlazi po jedan mlečni kanaliċ koji se međusobno spajaju, a u bradavici se otvara do 10 glavnih mlečnih kanala. Između manjih delova mlečne žlezde nalazi se masno i vezivno tkivo, živci, limfni i krvni sudovi. Krvni sudovi (arterijski i venski) granaju se iz veċih krvnih sudova grudnog koša i služe da ishrane tkivo dojke. S druge strane, kroz limfne sudove dojke teče limfa (bledo-žuċkasta tečnost koja se stvara pri normalnom metabolizmu) do venskih krvnih sudova i na taj način vraċa u krvotok. Na tom putu nalaze se regionalni limfni čvorovi od kojih je najveċi broj smešten u pazušnoj jami sa iste strane, u koje se ulivaju limfni sudovi iz dojke. Limfni sudovi takođe prenose limfu do limfnih čvorova koji se nalaze duž ivice grudne kosti i u predelo iznad ključne kosti.